Ako je to najgore čega se može sjetiti, rekla sam, onda joj je stvarno teško u životu bilo. I tad sam to tako i mislila.
To vam je ona priča, kad majka napokon shvati da na različite načine tretira i odgaja djecu koju je ona sama rodila, pa počinje prekopavati vlastitu prošlost, kao da joj je malo i ove općenite. A možda baš po tom ključu ide, možda joj je to i vodič i inspiracija. Kako bi inače se mogla dosjetiti da je stvar u korijenu. Od korijenja da raste biljka, stablo. A unučica došla iz škole sa zadatkom da nacrta svoje obiteljsko. Znate ono, rodoslovlje, rekla učiteljica da svi moraju, a ne samo ona. Pa dok nekoj od glavnih u obitelji ne padne na pamet a što će učiteljica s tim stablima, gledat s kime joj je pametnije da bude u dobrima, ili preko čijeg će djeteta najlakše se uspentrat do cilja koji joj je zadan ili koji je sama sebi zadala. I budu u pravu.
Ona je imala sina i kćer i bilo joj je lakše da to tako poveže, jer je i sama imala brata, pa po svojoj koži. Samo sad je hijerarhija bila drugačija jer je ona bila starija, a brat mlađi, dok je njena mala bila mlađa od svog brata, njezinoga sina, prvorođenoga i jedinorođenoga. Valjda je to takav gen. Ili narodni običaj od kojeg se ne smije odstupati inače slijedi neimenovana kazna, a takve su najgore. Te, takve za koje ne možeš znati što ti slijedi pa da se pripremiš.
I od svega ona se sjeti ovoga detalja:
Bila je ovako kasna jesen kako ti sad govorim kao ovo sada, i mi smo pred kućom imali lozu, ovako ko ovu sad. A sa loze vise oni grozdovi, sve jedan veći od drugoga, zrna zrela da se rasprsnu puna soka. Bude ti žao to pretvorit sve u vino, a mi gladni svega. A kuća bogata. Tako svi govore. I dolazi baba i otkine sa malenim kosirom dva grozda, jedan meni, drugi bratu. I meni da prvoj jer sam ja starija. To mi je bilo ko da mi je mana pala s neba. Onako kad gledaš samo očima, isto te nahrani, ali nije isto kad samo gledaš i očekuješ i kad ti napokon neko da slobodno. Uzmi, ovo je za tebe. Ono kad ljudi kažu da je krađa slatka, ne bi nikome nikad palo na pamet da zna šta ja znam.
Drugi grozd daje bratu, a on kako se nije nadao, ili jer je bio mali pa nije znao kojom rukom da dohvati, ispadne mu na pod, a on udre u plač. I on gladan, i ne zna za drugo, nego deri se dok neko ne čuje pa pomogne, svi su isti. Drekavac. To je mitološko biće, tako kažu. A prebiva u ustima muškog djeteta. To su oni kad narastu šta ih zovu snalažljivi.
Dotrči mater, i vidi da ja jedem grožđe, a mali da joj nema i da meni plesku i uzme mi taj grozd iz ruke i dade ga njemu, a on zadovoljan. Šuti i zoblje.
- Pa ko je pokupio onaj s poda?
- Ne znam sestro, da je bilo reć pas ili mačka, rekla bi ti, ali oni ne jedu grožđa njima bi naškodilo, a beštija je pametnija po tom pitanju od ljudi, ne treba joj knjiga, njoj piše u genetskom kodu.
Misterija.
